Братства

Историја

Поријекло и насељавање Дробњака

Село Милошевићи у прошлости су насељавала три братства: Жижићи, Јошановићи и Кнежевићи. Od VII вијека, када су словенска племена започела насељавање садашњих јужнословенских територија, Новљани су се у том периоду подијелили у двије велике групе и једна од њих је заузела бањску висораван, а друга започела заузимање предјела, која ће се касније назвати Дробњак. Новљани су у тој области затекли Криче и одмах ушли у сукоб. У првом сукобу Кричи су их поразили, па је склопљен мировни споразум по коме је кћерка новљанског кнеза Мирка Косорића удата за сина кричког војводе Калоке. Након три године Дробњаци су изазвали нови сукоб тако што је новљански војвода, слијепи и стари војвода Лапац Косовчић, на превару просуо дроб Калокином сину. Ово је једна од двије верзије о постанку дробњачког имена, која говори да су због тога околна племена ову групу Новљана назвали Дробњацима. Тога дана Калокин син је са женом и двогодишњим синчићем био кренуо у првиче, а Лапац га је дочекао код чесме у Буковичкој гори и распорио му дроб приликом сусрета и загрљаја. Самог Лапца убио је Крич који је сам био у пратњи Калокиног сина и његове породице. Дошло је до крваве битке у Буковичкој гори, гдје су Новљани уз помоћ околних словенских племена потукли Криче и том приликом је погинуо крички војвода Калока. Борбе су настављене све док Кричи нису потиснути и заувијек протјерани на десну обалу ријеке Таре. У непрестаним и жестоким борбама са племеном Крича, који су наводно потомци старих Келта, досељеници су успјели заузети и језерску висораван. У том првом периоду насељавања, међу Новљанима, било је и братство Милошевићи који ће касније настанити дио освојених области и назвати га по презимену свог братства – Милошевићи.

Гроб кричког војводе Калоке на планини Ивици

Отпор турским освајачима

Почетком 16. вијека почело је формирање братстава на територији данашњег Дробњака. У дефтеру 1477. године Дробњак је имао 636 домаћинстава. Приликом освајачких похода османлијског царства на Балкан, Дробњак је био нападнут у више наврата. Године 1538. османски управник Босне, Хусрет-бег, напао је Дробњак, али безуспјешно и био је приморан да се повуче са војском. Хусрет-бег је у ствари историјска личност Гази Хусрев-бег. Хусрев-бег (1480 – 1541) је рођен 1480. године у Серезу, у Егејској Македонији (данашња Грчка), у угледној османској породици. Отац му је био родом из Херцеговине, из хришћанске породице из Требиња и високи дворски службеник Ферхат-бег, а погинуо је 1486. године у бици код Адене као генерал Бејазита II у борби против египатског султана Кајтбаја. Мајка му је била османска принцеза Селџука, кћерка султана Бајазита Другог. Витешку титулу газије, односно хероја, које су добијали истакнути османски ратници и јунаци због војних успјеха и храбрости, Хусрев-бег је стекао због бриљантних војничких маневара и изнимне храбрости коју је показао при освајању Београда, 1521. године. Исте те, 1521. године султан Сулејман Величанствени награђује га и титулом санџак-бега, управитеља Босне, који ће носити све до своје смрти.

Гази Хусрев-бег је учествовао у борбама против Млетачке републике, Угарске и остатка Босанског краљевства који се побунио против Османског царства. За непуне три године освојио је Книн, Скрадин и Островицу. Након ратних успјеха, као изузетан војни стратег, Гази Хусрев-бег је одлуком царске владе постављен за администратора Босанског санџака и сматраће се најважнијим царским намјесником османске Босне. Под вођством Гази Хусрев-бега, османска војска је брзо напредовала у ратовању. Гази Хусрев-бег је освојио и утврђења Гребен , Соко Град , Језеро , Винац , Врбашки Град , Ливац , Карматин , Бочац , Удбина , Врана , Модруч и Славонску Пожегу.

Поред војних успјеха, Гази Хусрев-бег је имао огроман утицај на развој читавог Босанског санџака, а током двадесет година владавине Босном ударио је чврсте темеље данашњем Сарајеву, које је у његово вријеме постало највећи град европског дијела Османске империје након Истанбула, а у којем је тада живјело више од 50.000 душа. Обновио је Цареву џамију и изградио чувену Гази Хусрев-бегову џамију , библиотеку , медресу , сахат-кулу , болницу и многе друге познате грађевине.

Након пораза 1538. године, Гази Хусрев-бег три године касније, 1541. свом силином удара на Дробњак. Дробњаци га дочекују код Милошевића у селу Мокро, гдје се догађа крвава битка у којој највећи османски освајач са ових простора и владар Босне по други пут губи битку, а у њој и свој живот као најзначајнији војсковођа који је погинуо на Балкану послије смрти цара Мурата. Погинуо је као и цар Мурат – распорен ножем. Турци су му дроб укопали на мјесто погибије на малом брду који се још увијек зове Хоџина главица (Хоџино брдо), а тијело пренијели и сахранили у Гази Хусрев-беговој џамији у Сарајеву. Друга верзија о постанку имена Дробњак везана је управо за овај догађај у Мокром, али постоји више научних тумачења који ову верзију негирају, позивајући се на дубровачки архив* и изворе у којима се име Дробњак помиње већ од 1354. године.

*Константин Јиречек који је, претресајући по дубровачкој архиви, нашао у канцелариским књигама из године 1392. до 1436. много уговора с поносницима, највише Дробњацима, који су на коњима возили стоку дубровачку путем Дубровник — Брсково у Србију.

Ускоци

Ови сукоби са Турцима утицали су на јачање притисака Османлијске власти на Дробњак и исте, 1541. године, након битке у Мокром, турска војска осваја и поробљава Дробњак. Од тада, током три наредна вијека, трају непрестане борбе за ослобођење од Турака. Већ на Ђурђевдан 1605. године Дробњаци су поразили Османлије у Буковици, али су исте године били приморани да прихвате османску власт. Дробњачки војвода Иван Калуђеровић отјеран је код Османлија у Пљевља , гдје га је Татаран-паша убио. По народном предању све породице Дробњака симболично су постале побратими (крвна браћа) и прихватиле Ђурђевдан као своју славу и најважнији празник након пораза од Османлија. Многа братства нису могли трпјети турски зулум и бјежали су од турског насиља из разних крајева Санџака, Старе Херцеговине и Црне Горе и ускакали у источни дио старог Дробњака наспрам Горње Мораче. Ту ће се у каснијем периоду многи од њих и настанити. Ускоке су красиле отпорност у свим приликама, довитљивост у борби са надмоћнијим непријатељем, опрезност и лукавство, спремност на највеће муке и жртвовања. Међу тим многим ускочким братствима се убрајају Жижићи и Јошановићи, који су дошли у Дробњак из Роваца.

Генеалогија

Жижићи

Породица Жижић је ускочко братство које се у Дробњак доселило 1818. године из ровачког села Дубоко. Историјски извори, породична предања, записи и свједочења о настанку и породичној историји овога братства могу се сматрати тачним од самог настанка презимена у Ровцима, па до данашњега дана. Међутим, поријекло Жижића прије Роваца, засад се заснива углавном на породичним предањима која се преносе од самог преласка братства у Дробњак и методолошки непотпуним и неутврђеним историјским подацима који би били, као такви, вјеродостојни и генеалошки прихватљиви.

Родоначелник овог братства још увијек није доказано утврђен, а према најстаријим предањима и породичном родослову носио је име Вук. Постоји историјски непоткријепљена тврдња да је ријеч о претку племићке породице средњевјековних Војиновића. Праунук Вуков, Илија, био је ожењен кћерком хајдука и познатог, великог јунака Трипка Гуриша. Са њом је имао девет синова: Петра, Мијата, Вуја, Драгоја, Завишу, Радивоја, Пера, Вука и деветога за којега се не зна поуздано да ли се звао Ђоко или Раде и о њему се ништа не зна. Вук је погинуо млад, а од осталих седам синова изроди се двадесет три мушке главе. По Илијиним синовима, Жижићи се на уже дијеле на Мијатовиће, Вујовиће, Драгојевиће, Радивојевиће и Планиће (од Завише).

Братство Жижић је и прије Роваца имало породичну историју која није записана, а у Ровцима и након боравка у Ровцима – у борби за ослобођење од Османлијског царства, Балканским ратовима, Првом и Другом свјетском рату, изродило много јунака и дало велики број жртава за ослобођење од окупатора.

Вуле Жижић је због показаног јунаштва опјеван у народним пјесмама. У балканским ратовима и Првом свјетском рату нарочито се истакао Јован Жижић, командант Дробњачко-ускочке бригаде, која је својим јунаштвом и захваљујући вјештом командовању у чувеној Мојковачкој бици задивила све. Јована су ухватили Италијани и 1941. године га стријељали као великог родољуба, заједно са старијим сином Миланом у Пљевљима. У Мојковачкој бици се, осим Јована, истакао као велики јунак Радојица, официр црногорске војске који је погинуо; са њим су погинули и Милинко и Радован, а рањени су Мирко и Миладин. У Комитском покрету 1916-1918. године истакли су се Радосав као четовођа, Митар који је умро од шпањолице и син му Радослав.

У борбама које су вођене у оквиру Херцеговачког устанка од 1875-1878. године, погинули су: Ново Жижић на Смријечну у Пиви 1877. године, а у борбама које су вођене око Улциња погинули су Шуле и Павле 1877. године.

У предратном и периоду 1941-1945. године ово братство је дало велики број бораца за радничка права и слободу свог народа.

Павле Жижић, учитељ, био је члан Партије од 1919. године, носршац листе на изборима 1920. године; за њега су гласали сви Ускоци осим два попа и три учитеља; у НОП-у је од првих устаничких дана у санџачким јединицама на одговорним функцијама.

Томаш Стеванов стари је члан Партије од 1932. године, организатор устанка у бјелопољском крају, комесар чете, па батаљона; командант батаљона у Трећој санџачкој бригади, погинуо је у селу Трнава код Мркоњић Града ноћу између 2. и 3. октобра 1942. године; он је народни херој Југославије.

Вељко Жижић, борац НОВ-а од 1941. године, један је од организатора устанка у бјелопољском крају; налазио се на одговорним дужностима током рата, а у поратном периоду био је функционер у органима Републике; носилац је Партизанске споменице 1941.

Вељко Јованов, борац НОР-а од 1941. године, један је од организатора устанка у шавничком крају; у Дурмиторском одреду био је командант батаљона у Четвртој црногорској пролетерској бригади, замјеник команднта и командант батаљона, командант Шесте црногорске бригаде, начелник штаба Корпуса и командант Групе бригада, генерал ЈНА, носилац Партизанске споменице 1941. Пуниша Никодинов, напредан омладинац и активиста у предратном покрету, због чега је прогоњен и затваран, од посљедица мучења умро је млад у Цељу. Вук Милошев живио је у Пећи, одакле је након капитулације дошао у Милошевиће. Предратни је члан Партије и познати активиста; погинуо је као комесар чете у Четвртој црногорској бригади на Сутјесци 10. јуна 1943. године. Ћиро Перов, стари ратник из првих ратова, истакнути родољуб и цијењен племеник, био је биран за предсједника шавничке оппггине у предратном периоду; у НОР-у је од првих устаничких дана, а својим активним учешћем стао је у ред најистакнутијих бораца НОР-а. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Радош-Руфим Грујичин, калуђер из манастира Бијела, био је борац НОР-а од 1941. године и цијело вријеме се с пушком у руци борио против непријатеља у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде; носилац је Партизанске споменице 1941. И његов млађи брат Урош је борац НОР-а од 1941. године; налазио се у строју Четврте црногорске пролетерске бригаде у чијим редовима гине код Бијељине 20. априла 1945. године.

Браћа Божо и Милош су били активни и истакнути борци НОР-а од првих ратних дана. Непријатељ их је ухватио и спровео у Колашин, гдје су осуђени и стријељани августа 1942. године на Барицама. Богдан Марков са Струга је у НОП-у од 1941. године. Налазио се у Четвртој црногорској бригади, а послије рата на одговорним дужностима у органима безбиједности у срезу.

Василије Радованов је борац НОР-а од 1941. године, био је на дужности интенданта батаљона у бригади; носилац је Партизанске споменице 1941. Драгомир Миладинов са Струга је у НОП-у од 1941. године, био је борац у Четвртој и Седмој црногорској бригади; његов брат Радомир погинуо је априла 1944. године код Никшића као борац 7. омладинске црногорске бригаде.

Ђорђије Исајилов, борац НОР-а од 1941. године у Дурмиторском одреду и у Четвртој црногорској бригади, истакнути пушкомитраљезац, командир чете и командант инжињеријског батаљона носилац је Партизанске споменице 1941. Жарко Милинков био је борац НОР-а од 1941. године у Дурмиторском одреду у Четвртој црногорској бригади. Носилац је Партизанске споменице 1941. Иконија Маркова је била борац НОР-а у строју Четврте црногорске бригаде, а њена сестра Милева је у истој бригади погинула 1943. године у Морачи.

Мијајло Милошев је био борац Четврте. и Шесте црногорске бригаде.

Милунови синови – Мираш, Мирослав-Перо и Мирчета- били су борци НОР-а. Мираш и Мирослав су борци од 1941. године, а погинули су на Сутјесци јуна 1943. године. Момир Обренов је био командир чете у Четвртој црногорској бригади; носилац је Партизанске споменице 1941.

Спасоје Божов је у Четвртој црногорској бригади; погинуо је код Книна 25. јануара 1941. године.

У времену од 1941. до 1945. године погинули су на разним ратиштима још и сљедећи Жижићи: Дрека на Крушевицама 1941. године; Бошко, Љубисав, Новица и Радомир на Пљевљима 1941. Спасоје на Струмици, Петар на Пољима Колашинским, Радоња са Струга на Лековини и Милика у Добром Долу, сви 1942. године; Митар на Равном 1944, Миливоје на Мештревцу и Момчило на Мостару, оба 1945. године. Борци у 7. бригади били су Вукосав Дрекин и Вучета Богићев.

Жижића има исељених у разним крајевима наше земље.

Славе Аранђеловдан. У данашње вријеме не прислужују, а раније су прислуживали Митровдан.

Кнежевићи

Кнежевићи су огранак Милошевића. Ово братство је најдуже од свих огранака Милошевића задржало презиме Милошевић. У своме братству имали су доста кнежева, по чему се прозову Кнежевићи.
Њихов најстарији предак је кнез Милија Милошевић, за кога се прича да је био угледна личност у племену. Помиње се као учесник на скупу српских главара одржаном у Кучима 1614. године (Ј. Томић: Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године – Београд 1901). Породична традиција зна за Милоша Кнежевића, који се помиње и као кнез и као војвода. Опјеван је у народним пјесмама. О њему постоји народна пјесма Женидба Кнежевић Милоша, у којој је Милош опјеван као поштен и хуман човјек.
Предање помиње и кнеза Дракула Кнежевића, који је учествовао у убиству турских шехова 1718. године, они су дошли да по Дробњаку проповиједају ислам. Кад је Реџеп-паша Невесињац 1702. године дошао у Дробњак да га покори, кнез Дракуле убије Ајдук-оџу у Мокром, па Турци разоре Дробњак, а кнеза Дракула посијеку.
Кнез Никола Кнежевић био је кнез послије Дракула. О њему се приповиједа да је био врло богат.
Породична традиција зна за Ђура Кнежевића као кнеза који је ишао у Травник код босанског везира.
У другој половини 18. вијека помиње се кнез Јоксим, син Завише Кнежевића, који је био изузетно богат, паметан и утицајан човјек.
Нуан Љуца, познати турски забит из Никшића, поручи кнезу Јоксиму да не смије прислуживати за крсну славу Усјековање светог Јована и зато што је Јоксимов предак на тај дан учествовао у убиству босанских шехова. Упркос ових пријетњи кнез Јоксим позове велики број званица, међу њима и игумана Арсенија, старјешину манастира Бијела. Нуан Љуца, с неколико никшићких Турака, стигне баш у току славе Божије, преврне трпезу и угаси славску свијећу, на што Јоксимов син Стојан убије Нуана Љуцу, тада су у боју изгинули и Турци и Дробњаци.
Одмах послије овог догађаја кнез Јоксим са својом породицом побјеже на Гласинац, у Босну. Ради освете погинулих Турака и њиховог предводника Нуана Љуце, никшићки Турци ударе на Милошевиће, опљачкају их, спале и убију седамнаест Милошевића.
Јоксим с породицом није дуго остао на Гласинцу, јер је и одатле морао бјежати због убиства неког турског насилника. Поново се настани с породицом у Милошевићима. Имао је синове Стојана, Дреку и Драшка.
Послије Јоксима, кнез је био његов син Дрека, а Дреку је наслиједио у кнештву син Милутин. Драшкови потомци се на уже прозову Драшковићи.
Милан Завишин, учитељ, врло угледна личност у Дробњаку, радио на уједињењу Црне Горе и Србије, и због тога пао у немилост књаза Николе, па је морао да бјежи у Србију. Његови потомци живе у Београду, Новом Саду, а има их и у Америци.
Стеванова породица преселила се у Лебане око 1908. године. Сава Стеванов, са својим синовима Радованом, Блажом и Миладином, учествовао је у Првом свјетском рату у српској војсци. Радован и Блажо су погинули на солунском ратишту, а Миладин је за заслуге у рату одликован Карађорђевом звијездом с мачевима.
Од 1912. до 1918. године у ратовима је учествовао и Петко Јованов. За ратне заслуге добио је имање у Витомирици у Метохији, гђе и данас живе његови потомци. Петков син Јован је учесник Првог свјетског рата 1914-1918. године.
Милосав Ђорђијев је учествовао у Првом балканском рату и у ратовима 1914-1918. године, а Ђуро Новичин је погинуо на Скадру 1912. године у Првом балканском рату. Ђурови синови: Раде, капетан бивше Југословенске војске и у НОР-у од првих устаничких дана, носилац је Партизанске споменице 1941. године и генерал ЈНА. Његов брат Новак, студент права, такође је био учесник рата од 1941. Носилац је Партизанске споменице 1941. године.
Исаило Драгов био је у НОП-у од 1941. године, а од формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде борац у њеном Петом батаљону. Носилац је Партизанске споменице 1941. године. И Милан Новичин је припадник НОП-а од 1941. године, а од формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде био је у њеном саставу. Погинуо је на Зеленгори 1943. године. Његов брат Веселин је такође припадник НОП-а од 1941. и у саставу Четврте црногорске пролетерске. Једно вријеме радио је на терену у народној власти. Послије рата налазио се на политичким функцијама у општини Шавник.
Славе Ђурђевдан, а прислужују Усјековање св. Јована.

Јошановићи

Јошановићи су поријеклом из Лијешња у Ровцима од тамошњих Јанковића, а потомци су кнеза Богдана Љешњанина. Ускоче у Дробњак синови Јошана Јанковића, Радован и Теодор и населе се на Градац око 1795. године, а двадесетак година касније пређу у Милошевиће. Радован Јошанов је био чувени јунак и много је ратовао са турцима, нарочито никшићким. Погинуо је 1840.године у Тушини, на Боровој глави, приликом турског напада (освета Турака за убиство Смаил-аге Ченгића). Радован је имао два сина Милету и Јована, а Теодор Лазара, Бошка и Новака. По Јошану Јанковићу, свом претку, прозову се Јошановићи.

Обрад, Рашо и Марко Јошановић су били ратници из балканских и Првог свјетског рата. Обрад и Рашо су погинули на Мојковцу 7. јануара 1916. године; Марко је рањен у истој бици да би као осамдесетогодишњак ступио у јединице НОВ-а и у једном јуришу на непријатељска упоришта јуначки погинуо на Сињајевини 1. маја 1942. године.

Славе Аранђеловдан, а прислужују Ћириловдан.

Извори и литература

1. П. Влаховић, Кричи и зачеци њиховог етничког раслојавања, Гласник Етнографског музеја у Београду 33, Београд 1970.
2. A. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo 1985.
3. А. Лома, Кричани, Ономатолошки прилози X, Београд 1989.
4. А. Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд 1930.
5. Г. Томовић, Кричани и Кричак, Гласник завичајног музеја 4, Пљевља 2005.

6. Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

Линкови

1. Гази Хусарев-бег – Википедија, Слободна Енциклопедија

2. Предање о Трипку Гуришу, могућем претку Вожда Карађорђа – poreklo.rs

3. Карађорђеви преци кнезови ВОЈИНОВИЋИ – Миле Недељковић

4. Дробњаци, порекло племена- poreklo.rs